Misli mladosti

   Oblačim svoj crveni kaput i odlazim u moju ispovjedaonicu tajni. Njena crvena sjediša, crveni tepisi i zavjese bude u meni znatiželju i pružaju mir. Ljubav prema pozorištu se, zapravo, rodila u periodu dok sam studirala. Prije svakog testa ili ispita, ma koliko da je bio bitan, išla bih da gledam predstavu, ukoliko se igrala. To me je opuštalo i pomagalo mi da „saberem misli“. Zapravo je teatar bio mjesto za preslišavanje i razbijanje treme koja tek slijedi.    Ponekad i u „casual“ varijanti, onako domski, bih došetala od studenjaka, koji se nalazi desetak minuta hoda od pozorišta. Kako sam nakon izvjesnog perioda postala redovna gošća, ulazila sam bez karte, pravo studentski, provlačeći se poput mačke i zauzimajući neko od mjesta kada svi sjednu. Ali najčešće bih dolazila lijepo odjevena, početničko damski, sa nevješto stavljenom šminkom, jer teatar zaslužuje dozu glamura, koju najbolje nose stare dame, sa svojim večernjim toaletama, brižljivo odabranim za tu priliku. Upravo j

Драга докторице, Вјероватно ме се не сјећатe, толико пацијената дође и прође, неки никада не изађу из болничких постеља које никад нису личне, већ опште, за неке предмет сталног сјећања.  Прије више од 15 година сам лежала на неурохирургији у Београду, руптура АВМа, скоро па отписана. Вас се сјећам одмах након што сам изашла из стања амнезије. Били сте дивни, онако како је пријало четрнаестогодишњем дјетету које је први пут у животу осјетило шта је то права бол. Миловање по коси, држање за руку... све што у том тренутку треба неком ко не зна шта га је задесило. Преживјех и то и исти удар пола године касније. И многе емотивне који су ме задесили током ових година. Константе диплопије и хемипарезу, хронични бол...тешкоће разних врста које су постале моји савезници. Из Београда те 2003.године понесох три успомене: сјећања на двије младе дјевојке, од којих је једна умрла од рака, а друга је имала завој на глави и тјешила ме док сам имала јаке болове. Њен глас ме је болио, али га

I was struggling with mental health problems four years ago, which was caused by mobing and stress at work. As a person with acquired disability, at one point in my life, I was going through a long psychological therapy which was a part of my rehabilitation, after I survived two strong strokes. That experience made me very capable to resist many upcoming bad experiences, such as dealing with a bad employer and some health issues caused by it. When I accepted that job, the salary was not even satisfying, but I was really looking forward to new experience and hoping to improve related to a financial situation of that organization, which was promised to me during first interview. And, what was most important, I had the feeling of being in a safe surrounding, because it is an organization representing people with disabilities, led by them. After a short period of time, the situation got worse. My superior, who is also disabled, did not like the fact that I respect my work time and fi

Водила сам борбу са проблемима менталног здравља пр иј е четири године, што је узроковано мобингом и стресом на послу. Као особа са стечен и м инвалид итетом , у једном тренутку у мом животу сам прошла кроз дугу психолошку терапију која је била д и о моје рехабилитације, након што сам прежив јела два јака излива крви на мозак . То искуство ме је учинило јако способн о м да се одупире многим предстојећим лошим искуствима, као што су рад за лош ег послодавц а и нека здравствена питања која су узрокована овим проблемом. Када сам прихватила тај посао, зарада није била задовољ авајућа , али сам се стварно рад овала новом радном искуству и нада ла се да ћ е се побољшати финансијска ситуацијa те организације, што ми је обећано током првог интервјуа. И, што је најважније, има ла сам ос ј ећај да сам у безб ј едном окружењу, јер је то организација која заступа особе са инвалидитетом, на челу са њима. После кратког временског периода ситуација се погоршала. Мој ој надређе

   Када слушам Шербеџијину пјесму "Не дај се Инес", увијек помислим на тебе. Ко зна још колико дуго ћу то радити.    Питам се, да ли треба да постанем прави чудак, и да вјерујем да постоји нека планета, можда ии неко удаљено мјесто, гдје ће се наше године и генерације срести и приичати, први и последњи пут једнаке. Вољела бих да постоји... али...не, машта је ипак боља.    Постоји нешто у твом погледу, што ми украде дио срца- а не знам ни зашто, кад си ти само моја највећа интелектуална љубав. Само. И доста је.    Зашто вјерујем у хипотезу да се срце краде особама само погледом, али оним правим. А за сваког од нас је тај поглед другачији.    Ипак... На улици, у шетњи, тржници... ма било гдје. Вољела бих да те бар једна слична мени подсјети на ме. "Пуста жеља". Написано након сусрета у ЦНП-у, након представе "Злочин и казна" :)

"U školu ne idem odavno, ali i dan danas se štrecnem na prvi septembar."    Za mene je septembar tradicionalno mjesec vječnog vraćanja istog, kako bi rekli poklonici filosofije. To naročito kažem zbog  početka školske godine, od kojeg me dijeli više od deceniju nekih novih početaka ili krajeva, ali ovaj će biti onaj vječni.     I mislim da se svako od nas može pronaći tu. Sjećam se žaljenja koje smo kobajagi svi osjećali kada bi se približio kraj ljetnjim ludorijama i avanturama raznih vrsta, uz neizostavno kupanje na rijeci. Tada smo još mogli podnijeti hladnu vodu rijeke Lim i izboriti se sa njenim brzacima, što nas je učinilo sjajnim plivačima koji ne zvocaju da li je voda hladnija od prosjeka. Jer će naš prosjek uvijek biti Lim, u kojem ne vjerujem da ću se ikad više kupati. I gledajući u zalazeće sunce, koje kao da je sa sobom nosilo sve pozitivne i negativne vibracije ljeta, potajno smo se radovali dolasku nove školske godine.    To je uvijek za mene bio novi

Prošle sedmice sam imala priliku da odgledam dokumentarni film „Stop dječijem prosjačenju“. Profesionalno sam vezana za ovu temu, jer mi je prvi radni angažman bio rad na istraživanju o prosjačenju romske djece. Sa još neodštampanom diplomm studijskog programa Socijalna politika i socijalni rad, prije više od šest godina, dala sam se u istraživanje ove pojave na sjeveru Crne Gore. Tri opštine, intervjuisanje ključnih aktera i rad na terenu- informacije iz prve ruke. Pomenuti dokumentarac me je vratio u to doba, jer zapravo nisam vidjela da se bilo šta promijenilo od tad u pogledu bilo kojih od uglova gledanja na ovaj problem. O praktičnim rješenjima da i ne govorim. Kako je studija koju smo tada uradili dobila naziv „Kriza države socijalne pravde: (Ne)suzbijanje prosjačenja djece u Crnoj Gori“, mislim da je navedeni naslov pravi za objašnjenje i tadašnje i sadašnje situacije. Kao i mnoga „otvorena pitanja“ i ovo je ostalo samo mrtvo slovo na papiru. Čemu služe zakonski propisi a

Jednom davno moja stvarnost se urušila. U to vreme, bila sam usamljena, nisam mogla da shvatim kako je moguće da ne mogu da se uklopim u tzv.  normalan  svet. Prolazila sam kroz najgori period mog života. Društvo me je odbacilo nakon što sam postala osoba sa stečenim invaliditetom i osudilo me na najgoru kaznu – usamljenost. Bile su potrebne godine da shvatim da ja ne bi ni trebalo da se uklopim u tzv.   normalno  društvo, jer bez mene kao osobe sa invaliditetom to i nije  normalno  društvo. Pre svega biti različit od drugih. To je jedan od mojih motoa. Kada živite u Crnoj Gori, koja, uopšteno govoreći, još uvek nije država sa jakom i efikasnom politikom u oblasti invalidnosti (u teoriji radimo sve bolje i bolje, ali, kada je reč o praksi, onda baš i nismo tako dobri), jedino što je potrebno da učinite je da odaberete u kojoj stvarnosti bi trebalo da živite: u onoj koja vam je nametnuta društvenim normama tzv.  normalnog  društva – punoj stereotipa i predrasuda prema manjinama, ili

Krajem februara prošle godine sam učestvovala u prvom Erazmus + trening kursu dugoročnog trening programa na temu edukativnih igara i njihovom upotrebom u radu sa mladima.   Nije mi bio prvi put   da učestvujem u događaju ovakvog karaktera, jer već više od šest godina povremeno se uključujem u ovakve i slične aktivnosti. Ovaj trening ima najveći značaj od svih kojima sam prisustvovala jer sam stekla znanja o značaju edukativnih igara u radu sa mladima i vještine kreiranja istih i priliku da učestvujem u kreiranju igre koju sam prilagodila ciljnoj grupi i koristiću je u prevenciji zloupotrebe droga. Ovom prilikom bih htjela da preporučim mladima ovakve i slične događaje, a za to imam više nego dobre argumente. Na prvo mjesto bih stavila znanje engleskog jezika, koji je radni jezik, i njegovu provjeru ili unaprijeđenje, zavisno od toga koliko ga ko zna. Najbolji način provjere znanja stranog jezkavje da se ode u sredinu gdje će svi oko tebe pričati isti. Tako se znanje jezika unapre

Bio je kišovit dan, čini mi se, kad sam upoznala moju Sašku. Rekli su mi, idi na deseti sprat Instituta, sa desne strane kad izađeš iz lifta, u dnu hodnika je njena kancelarija. Lijepo će ti biti. Zbunjena sam otišla, jer ranije nisam imala prilike da razgovaram sa psihologom, osim prilikom upisa u školu. Nisam ni znala šta da očekujem, nije bilo predrasuda. Ali sam ipak neodlučno kucnula i čula zvonki glas. Ušla i začudila se. To nije bila klasična kancelarija, to je bio kutak za odmor. Nasmijano lice me dočeka i ponudi da sjednem. I ne sjećam se o čemu smo pričale tom prilikom, jer je prošlo četrnaest godina od tad, ali je neopisivo dobar osjećaj ostao kao jedan od najbitnijih pečata u procesu mog sveukupnog oporavka. Na kraju razgovora Saška mi je ozbiljno rekla: Marijeta, ti ne sanjaš, ovo je stvaran život. Ako želiš da radimo na tome, dođi sjutra. Kada sam izašla iz njene kancelarije, bila sam zatečena. Otkud ona zna da mislim da sanjam? To nikom nisam rekla od novembra

Драги рабине Мелхиор, Сјећам се једног симпозијума којем сам присуствовала у Аустрији прије више од пет година. Предмет тога је био и тада, поготово сада веома актуелан- арапско прољеће. Прољеће- како чудна ријеч за уништавање ко зна колико људских судбина. Јер, без обзира на то како гледамо ствари- као покушај да се један дио људске врсте ослободи диктатора уз помоћ неформалне свјетске полиције или ако гледамо ствари као покушај владара да задржи своје привилегије, резултат је увијек исти- људи ће увијек страдати, највјероватније они невини. И такво прољеће је учинило да поплава људи без излаза мора да се сели и тражи нови хоризонт у Европи или другдје. Долазећи до ове тачке, мислим да право питање не би било: ко их је осудио да то учине, већ: шта ћемо учинити да би се успоставио мир тамо гдје га нема? У ствари, то не би требало да буде питање, већ императив. Али није. Живјећи у пост - конфликтном региону у Европи, гдје је мир само потрошно добро и увијек постоји нова прича o

Dear Rabbi Melchior, I remember one symposium that I took part in Austria more than five years ago. Subject of it was also then, especially now very actual-Arab spring. Spring-what a strange word for destruction of who knows how many human destinies. Because, no matter how we look at things-as an attempt of one part of human kind to get freedom from dictator using help of world non official police or if we look at things as attempts of ruler to keep his privileges, result is always the same-people will always get hurt, most likely those innocent ones. And that kind of spring made that flood of people with no way out have to move and look for new horizon in Europe and elsewhere. Coming to this point, I do not think the right question would be: who sentenced them to do it, but: how will we make peace come there? Actually, that should not be a question, but an imperative. But it is not.   Coming from post conflict region in Europe, where peace is just a consumable good and there

During November 2017 I had an opportunity to give lectures to high school pupils from Berane (Montenegro) on the subject of radicalization and violent extremism of youth: global and local context. It was very challenging for me as professionally this was my first engagement within this area of expertise, but also since this is completely new topic in our public discourse: I was excited and afraid at the same time. After Global Summit in Aarhus, Denmark, I knew what to do. People in general, especially youn g ones, don’t like too much theory. They like examples. And since storytelling is getting more and more useful method, because it can put listeners in front of the final act, emphasizing moral side of the story, I decided to focus on some stories of people that I know from my life and professional experience, but not saying their religious or ethnic background. It was my decision and good one. The moment when I started with telling to   my audience about life story of my frien