Misli mladosti

   Када слушам Шербеџијину пјесму "Не дај се Инес", увијек помислим на тебе. Ко зна још колико дуго ћу то радити.    Питам се, да ли треба да постанем прави чудак, и да вјерујем да постоји нека планета, можда ии неко удаљено мјесто, гдје ће се наше године и генерације срести и приичати, први и последњи пут једнаке. Вољела бих да постоји... али...не, машта је ипак боља.    Постоји нешто у твом погледу, што ми украде дио срца- а не знам ни зашто, кад си ти само моја највећа интелектуална љубав. Само. И доста је.    Зашто вјерујем у хипотезу да се срце краде особама само погледом, али оним правим. А за сваког од нас је тај поглед другачији.    Ипак... На улици, у шетњи, тржници... ма било гдје. Вољела бих да те бар једна слична мени подсјети на ме. "Пуста жеља". Написано након сусрета у ЦНП-у, након представе "Злочин и казна" :)

"U školu ne idem odavno, ali i dan danas se štrecnem na prvi septembar."    Za mene je septembar tradicionalno mjesec vječnog vraćanja istog, kako bi rekli poklonici filosofije. To naročito kažem zbog  početka školske godine, od kojeg me dijeli više od deceniju nekih novih početaka ili krajeva, ali ovaj će biti onaj vječni.     I mislim da se svako od nas može pronaći tu. Sjećam se žaljenja koje smo kobajagi svi osjećali kada bi se približio kraj ljetnjim ludorijama i avanturama raznih vrsta, uz neizostavno kupanje na rijeci. Tada smo još mogli podnijeti hladnu vodu rijeke Lim i izboriti se sa njenim brzacima, što nas je učinilo sjajnim plivačima koji ne zvocaju da li je voda hladnija od prosjeka. Jer će naš prosjek uvijek biti Lim, u kojem ne vjerujem da ću se ikad više kupati. I gledajući u zalazeće sunce, koje kao da je sa sobom nosilo sve pozitivne i negativne vibracije ljeta, potajno smo se radovali dolasku nove školske godine.    To je uvijek za mene bio novi