Misli mladosti

Kad sam bila na drugoj godini fakulteta počela sam da posjećujem pozorište i upoznala jednu damu koja se zove Marija. Ponudila mi je kartu za predstavu "Malograđanska svadba" i išle smo da gledamo zajedno. Nakon predstave smo malo prošetale. Pitala me o svemu i svačemu i, naravno, o momcima. Rekla sam joj što i sad govorim: sviđ aju mi se oni kojima se ne sviđam, a i ja se svidim onima koji mi se ne dopadaju. Na to mi je ispričala da je i mala slično iskustvo, da se udala za čovjeka kojeg je voljela ali nikad nije "izgorela", bilo je to veliko poštovanje itd. I tada smo se približile Visećem mostu, magla je bila svuda oko nas, ta scena mi je djelovala kao iz crtaća o čarobnjaku Merlinu, koji savjetuje dijete. I ja sam rekla da ne želim tako da završim, da želim nekog zaista da volim bez uslovljavanja, laži, tajni... Ona je rekla da moram da tražim i da vjerujem. To i radim. 

Прошао је Међународни дан младих уз пригодне манифестације и поруке званичника које су, као и увијек, биле пуне охрабрујућих и подстицајних ријечи упућених овој, рекла бих, групи која није у завидном положају. Све је то лијепо, све по протоколу, али, да ли се неко запитао: шта млади желе? Код нас, овај дио популације, који се бори са мноштвом психосоцијалних промјена у најбурнијем периоду живота, када као индивидуе покушавају да се пронађу и изграде мноштво ставова је незаштићен од стране оних који би требало да воде ову државу и највећи број њих жели да се запосли у некој од држава гдје се за посао добија плата довољна за пристојан живот. Нема те политике која је била у корист младих последњих двадесет година. Припадам оним генерацијама које нису имале опцију да се запосле у некој фабрици након средњошколског образовања и тамо имају редовну плату и све што је одликовало тадашњу државу социјалне правде. Можда је она била утопија, али не знам како бисмо требали назвати ову? Је

Mladost predlaže, starost odlaže, sredina izvršava.                                                                     Kineska poslovica [1]    Uvijek kada u poslu naiđem na prisvojni pridjev “omladinski/omladinska” a to je svakodnevno, jer se bavim omladinskom politikom na lokalnom nivou, asocira me prvenstveno na omlad. Omlad kao mladu biljku, koju ljudi sa pažnjom gaje i pomažu joj da ojača i izraste i nastavi da živi u skladu sa prirodom. Zato je i omladina, kojoj ja već ove godine moram reći zbogom jer napuštam tu starosnu grupu, presudna za pravilan razvoj svakog društva i njegov opstanak. Iz ovog razloga mi je izuzetno drago što imam priliku da učestvujem u razvoju omladinske politike na lokalnom i državnom nivou.      Omladinska politika je okvir i kostur za naša nastojanja da mladim ljudima stvorimo šanse da prošire svoje vidike i iskoriste svoje potencijale. Tek kroz omladinski aktivizam, koji je svojevrsni organon za ostvarivanje zamisli i ciljeva različitih akte

Kada uzmete nečiji stari dnevnik i pročitate nekoliko redova, ako zaista znate tu osobu, možete vidjeti razliku. Ali moja transformacija, usled dva moždana udara i daljih promjena kao rezultat toga, bila je veoma brza i neizbježna. Ipak, skoro nevidljiva. Umirala sam iznutra i nisam bila svjesna toga. Htjela sam da umrem i jednostavnost toga je bila zastrašujuća. U jednom periodu mog života uopšte nisam mogla da koristim desnu ruku. Tako je moja porodica pisala u moje ime, pomažući mi da se obučem, da jedem, vodila me na fizikalnu rehabilitaciju. Tretman u banji mi je mnogo pomogao. Psihološki tretman takođe. Ali najveći dio posla koji je uslijedio posle oluje morala sam da uradim sama. To je bilo srceparajuće, izazovno i teško u mnogim trenucima. To je bio najznačajniji posao u mom životu, još uvijek jeste, lista stvari koje treba   uraditi. Morala sam sve da uradim od nule. Mrzjela, ali uradila sam. Naučila sam da ponovo jedem desnom rukom. Naučila sam da ponovo pišem desnom ruk

Ponedeljak, 2.9.2002 . Dragi dnevniče, Danas je počela školska godina i sve druge stvari od   danas postaju nevažne. Važna je samo škola. Malo sam oklijevala da ti pišem jer znam kakvo je njuškalo moj brat. Prvi put sam iscijepala par stranica, iz straha, ali sad neću. Dajana se zaljubila u Aleksandra, a po njenoj priči i Mia. A jeste pomalo sladak. Moram ti reći, Martin mi je tako sladak. Moram da saznam da li je još uvijek zaljubljen u mene. Anđeo ima neku užasnu frizuru, a priča se da moj mentor ide u vojsku. Šta ću ja bez njega!!! Volim te! Tvoja Maki Nedelja, 1.12.2002. Dragi dnevniče, Prvi decembar! Još mjesec dana pa Nova godina. Ah, jedva čekam. Ali za tih mjesec dana imaću milijardu pismenih i kontrolnih zadataka. U srijedu pismeni zadatak iz fizike. Malo sam uplašena, jer će to biti pravi test prije takmičenja. Trenutno kod nas sjede jedna baka iz komšiluka i majka. Ja se ponekad baš pitam zašto nikad ne spominjem rođake i porodicu? Vjerovatno zato što ne žel

  "Тачке се не могу повезати гледајући унапр иј ед, оне се могу повезати само гледајући уназад. Зато, да би се тачке у вашој будуц ћ ности на неки начин повезале – потребно је вјере." Стиве Џ обс Овај цитат звучи тако инспиративно када су у питању циљеви каријере и животне тежње. Али, са становишта жртве можданог удара, то је стање ума. Моје “тачке” нису биле у мојим рукама у једном тренутку у мом животу; али током година направила сам их својим савезницима, једноставно одлучивши да не одустанем од себе. Свако од нас који имамо неки неуролошки поремећај треба да пронађе чаробну формулу, држи се правила и пронађи мирну луку. Није могуће направити листу за сваки дан. Покушала сам то учинити много, много пута откако сам стекла инвалидитет. Мој мозак функционише на свој начин и никада нисмо постигли договор или најбољи модел понашања! За писање ових редова требало ми је неколико вечери, упркос инспирацији, јер ми је главобоља ослабила концентрацију. Али успјела сам.

When you take someone’s old diary and read some lines, if you really know the person, you can see the difference. But my transformation, due to two strokes and further changes as its result, was very fast and inevitable. Yet, almost invisible. I was dying from the inside and was not aware of it. I wanted to die and simplicity of it was terrifying. One period of my life I could not use my right arm at all. So my family was writing on my behalf, helping me to put clothes on, eat, taking me to physical rehabilitation. Spa treatment helped me a lot. Psychological treatment too. But most of the job that came after the storm I had to do on my own. It was heartbreaking, challenging, and hard at many moments. It was most important job in my life, still is, a to-do list. Had to do all from scratch. Hated it, but did it. Learned to eat with my right arm again. Learned to write with my right arm again, but had to quit it because I was too slow when I came back to regular school. Became natur

Fragments from my diary Monday, 2nd of September 2002 Dear diary, Today is the first day of new school year and everything else becomes unimportant. What is important is school. I hesitated a little to write you because my brother is such a sniffer. First time I had to cut out few pages, out of fear, but now I will not do it. So, Diana fell in love with Alexander, and, by her story, Mia too. He is cute a bit. I have to tell you that Martin is so cute this yearJ. So I have to know is he still in love with me. Angel has got some awful haircut, and there are rumors that my mentor will go to military service. What will I do without him!!! Love you! Your Maki Sunday, 1st of December 2002 Dear diary, First of December! A month to go and New Year. But, I cannot wait! But, during this month I will have a billion written assignments and control tests. On Wednesday I will do a written assignment from physics. I am scared a bit, because this will be one of the real tests befo

“You can’t connect the dots looking forward; you can only connect them looking backwards. So you have to trust that the dots will somehow connect in your future.” Steve Jobs This quote sounds so inspiring when it comes to career goals and life aspirations. But, from the viewpoint of a stroke survivor, it is a state of mind. My ‘dots’ were not in my own hands at one point in my life; but over the years (almost 16 now) I have made them my allies, simply choosing not to give up on myself. Each of us dealing with a neurological disorder needs to find a magic formula of ‘dos’ and ‘don’ts’- set up rules, stick to them and find a quiet harbour. Making a list for every day is not possible to do. I tried it many, many times since I acquired my disabilities. My brain is functioning in its own way and we never reached an agreement or best behaviour model! To write these lines I needed couple of evenings, despite my inspiration, because a headache weakened my concentration. But I mana

   Bili su tim. Bili su mit. Skladno različiti, neskladno isti. Razmjenjivali su emocije i boje, kidajući dane daleko jedno od drugog. On je djelovao distancirano, ona plašljivo bahato, no tu plašljivost on nije mogao da vidi.    Prvi susret je počeo kašnjenjem i traženjem po trgu na kojem bi se najlakše mogao izvesti neki atentat. Malo zbunjenosti i predostrožnosti se na kraju večeri ispostavilo kao jedan od onih raz-govora koji traju četiri sata, a prođu za tren. Vanvremeno, a prostorno uslovljeno, rastanak sa blagim poljupcem u obraz je obećavao.    Žene treba da dekolte koriste u dobrotvorne svrhe, tako da je ona znala šta treba činiti. Još uvijek kao kockari koji nisu sigurni u ulog, posle višečasovne priče, koncentracija pada. Mora da je izuzetno teško gledati zansne grudi, a ne dirnuti ih. Taj zverski poljubac posle dva, na klupi u parku, je dobio komentar: dobro došao. Usne su se pronašle- to je početak i kraj.   Hodala je njegovim stopama, u dalekom gradu, preko daleko