Шта млади желе?


Прошао је Међународни дан младих уз пригодне манифестације и поруке званичника које су, као и увијек, биле пуне охрабрујућих и подстицајних ријечи упућених овој, рекла бих, групи која није у завидном положају. Све је то лијепо, све по протоколу, али, да ли се неко запитао: шта млади желе?

Код нас, овај дио популације, који се бори са мноштвом психосоцијалних промјена у најбурнијем периоду живота, када као индивидуе покушавају да се пронађу и изграде мноштво ставова је незаштићен од стране оних који би требало да воде ову државу и највећи број њих жели да се запосли у некој од држава гдје се за посао добија плата довољна за пристојан живот.
Нема те политике која је била у корист младих последњих двадесет година. Припадам оним генерацијама које нису имале опцију да се запосле у некој фабрици након средњошколског образовања и тамо имају редовну плату и све што је одликовало тадашњу државу социјалне правде. Можда је она била утопија, али не знам како бисмо требали назвати ову?
Једноставно је: немамо превише опција и то нас, по завршетку средње школе, неминовно ставља у једну од двије колоне: факултет или наћи наћин како да се преживи. Студирање је најчешће зона комфора, ту се дају и последње паре да се уложи у будућност младе особе, али друга опција је најчешће окрутна: недавно ми је један познаник рекао да не памти кад је имао слободан дан у локалу у којем ради.
И када се већ заврши тај велики посао и једно од најљепших периода у животу, тек свршени студенти већ неколико година имају шансу да се стручно оспособе и да за девет мјесеци роде професионалну особу из хрпе теорије коју су слушали током шетири и више година. А након тих девет мјесеци у великом броју случајева нема даљих опција. Рад на црно или за мизерну плату. Чекање на бироу.
Ово је доба штанцовања диплома и кадрова  као да државни апарат има потребу за тим и као да су толико професионални, а заправо се и даље послови добијају везама и партијским линијама. Да ли се ико сјетио да покрене неки погон за производњу? Ето добре идеје за неки партијски састанак.
Није Црна Гора једина која има проблем око статуса младих. Сви у региону га имају и испадне ту по неки текст о томе, али се увијек поклопи са неком бучном политичком или религијском темом, сукобљавањем мишљења бла бла бла и увијек потоне. Јер- млади умију најбоље да пливају, не требају им специјални услови. А за све остало се услови намјештају смишљено. Деценијама. И млади су увијек највеће жртве. Невин страда.
Можда ће систем успјети да нешто уради по питању бољег и одрживијег образовања младих, али по питању обезбјеђивања боље будућности-тешко. Неће дати дубоко укорењена структура тог система. И мој савјет младима са којима радим је увјек исти: искористите све опције које вам се нуде. Тражите. Идите и видите друге државе умјесто што ћете гајити предрасуде о другим друштвима и културама. Јер знам да они баш желе то што им ово друштво не нуди-различитост.
Недавно сам срела моју школску која ради на броду. Прича о предностима и манама, јер није све дјечја шареница. Причала ми о осјећају који је имала када би погледала географску карту и схватила да се налази на супротној страни свијета и да наша мала клиника дјелује као сићушна тачка. Осјећај када се не чује са породицом и нема информација да ли Црна Гора постоји. Не брини-узвратила сам јој- Црна Гора је вјечна, користећи крилатицу из дневно политичког дискурса. И додајем: али младост није. 





Comments

Popular posts from this blog

Sjećanje

Мир