Lična Olimpijada
Otvarajući nedavno pristigli imejl sa klinike iz Ciriha, kao i uvijek, srce me je „okinulo“. Ljubazan pozdrav i spasonosna rečenica da je moj ljekar pogledao snimke i da smatra da je sve u redu. Srećna sam. Idem dalje. Već deceniju živim drugi život u novom, a istom tijelu. Postala sam osoba sa stečenim invaliditetom-kako bi modernom terminologijom mogla nazvati moje nedostatke. To znači da sam izgubila određene funkcije u dva prilično snažna moždana udara. Ali sam u ovoj svojevrsnoj školi, koji će trajati do kraja mog života, naučila dosta toga-o psihi ljudi, društvenim stereotipima, etiketiranju, prijateljstvu, ljubavi… Postoji par principa koje sam stvorila, mojih aksioma. Prvo: nikad ne poredim sebe sa drugima, niti druge ljude međusobno po bilo kojem kriterijumu osim kada je to logički opravdano. To je nezahvalno, nerijetko nam može dati pogrešne predstave. Ne postoji “bolji”, “ljepši” u mom rečniku-svaki čovjek je individua za sebe i tu je početak i kraj svega. Drugo: