Живот на црно
Знам да би најбоље рјешење за све наше проблеме било да се иселимо из наше мале клинике и населимо неки градић у некој срећној држави, у којој Устав и закони заиста важе и морали би да буду поштовани. Или, још боље, да на чело државе дође неки странац са чврстом руком. Ми смо мали, не постоје двије особе које немају бар једног заједничког познаника/цу, и та персонализација свега нас је дјелимично довела до овога што имамо сад-сплачине. Поред чињенице да су ликови из најдуже приказиванијег цртаћа Црногорска политичка сцена продали све што су могли, ми и прије тога а и сад, свјесно или несвјесно, саботирамо оно што се зове Црна Гора. Како? Постоји ли бар један ваш познаник који је „крао“ струју? Онако, дискретно, бар толико да су знали сви сусједи плус један електричар који му је то омогућио да ради? Можда сте то били и ви. Сада долази до изражаја онај добро нам познат синдром тужибабе, та погрешно нам културолошки прилијепљена могућност етикетирања. Код нас, уколико бисте пријав