Живот на црно

 Знам да би најбоље рјешење за све наше проблеме било да се иселимо из наше мале клинике и населимо неки градић у некој срећној држави, у којој Устав и закони заиста важе и морали би да буду поштовани. Или, још боље, да на чело државе дође неки странац са чврстом руком. Ми смо мали, не постоје двије особе које немају бар једног заједничког познаника/цу, и та персонализација свега нас је дјелимично довела до овога што имамо сад-сплачине.

Поред чињенице да су ликови из најдуже приказиванијег цртаћа Црногорска политичка сцена продали све што су могли, ми и прије тога а и сад, свјесно или несвјесно, саботирамо оно што се зове Црна Гора. Како?

Постоји ли бар један ваш познаник који је „крао“ струју? Онако, дискретно, бар толико да су знали сви сусједи плус један електричар који му је то омогућио да ради? Можда сте то били и ви. Сада долази до изражаја онај добро нам познат синдром тужибабе, та погрешно нам културолошки прилијепљена могућност етикетирања. Код нас, уколико бисте пријавили крадљивца струје и били откривени,били бисте изопштени бар из једног дијела друштва и окарактерисани као потказивач, тужибаба. На западу бисте били само савјестан грађанин, који не дозвољава да се уништава заједничко добро и праве губици држави. Тиме што се не пријави крадљивац само се учествује у оргији званој: Ко ће да направи што већи дуг који ћемо ми да платимо. Правдање тога чињеницом да и треба неко да краде власт само себи стављамо омчу око врата. Не крадете власт, већ вас.

Знате ли послодавце који имају раднике „на црно“? Оне халапљиве параше жељне да стекну још, којима је жао да људима који обављају посао дају зараду какву заслужују? Има их на сваком кораку. Крше Устав и законе државе, а то се нас не тиче јер нама лично не раде ништа. Раде, индиректно. Самом чињеницом што не уплаћују порезе и доприносе, убијају наш буџет. Штете сваком. Ако ћутимо, саучесници смо у ликвидацији система социјалне сигурности и социјалне правде. Системска егзекуција поменутих категорија се врши деценијама, и сви смо свједоци тога. Рад је постао средство богаћења малог броја људи и стагнације или прорадања бившег средњег слоја. Убиство државе- бар 300.000 свјесних сведока, од којих добар дио у томе учествује.

Уз ову појаву често иде и злоупотреба система социјалне сигурности када се траже и добију разни видови социјалне помоћи по разним основама, а особа која потражује помоћ или неко из породице у исто вријеме ради на црно код локалног „бизнисмена“. И сви то знају, али је то често партијска прича. Они тако купују гласаче. Сви тиме губимо.

Али шта урадити? Гдје је алтернатива? Са ким се удружити? Сви су камелеони, нарочито манекени Црногорске политичке сцене, готово да нема принципијелних. Да ли је наша младост заслужила да јој на почетку стоји знак питања велики као кућа?!

Осуђени смо на ово, нисмо га бирали и дошло је вријеме да и сами нешто одаберемо. А то не укључује формалне изборе, који су заправо трговина функцијама и привилегијама између оних који имају власт. То не укључује подјеле на Црногорце и Србе, православне и муслимане, српски и црногорски језик. То су вјештачке, измишљене подјеле, као и многе у друштву. Наш избор треба да буде да ли желимо да будемо одговорни грађани (али у правом смислу те ријечи, свјесни да својим нечињењем нечега штетимо и себи и другима) и да наш главни принцип буде истинитост а не интерес или желимо да будемо неодговорне кукавице које се боје и своје сјенке. Да нам на почетку не буде знак питања, већ стрелица која не може да покаже напредак (још је рано) већ прелазак у следећи ред.