Misli mladosti

Драги рабине Мелхиор, Сјећам се једног симпозијума којем сам присуствовала у Аустрији прије више од пет година. Предмет тога је био и тада, поготово сада веома актуелан- арапско прољеће. Прољеће- како чудна ријеч за уништавање ко зна колико људских судбина. Јер, без обзира на то како гледамо ствари- као покушај да се један дио људске врсте ослободи диктатора уз помоћ неформалне свјетске полиције или ако гледамо ствари као покушај владара да задржи своје привилегије, резултат је увијек исти- људи ће увијек страдати, највјероватније они невини. И такво прољеће је учинило да поплава људи без излаза мора да се сели и тражи нови хоризонт у Европи или другдје. Долазећи до ове тачке, мислим да право питање не би било: ко их је осудио да то учине, већ: шта ћемо учинити да би се успоставио мир тамо гдје га нема? У ствари, то не би требало да буде питање, већ императив. Али није. Живјећи у пост - конфликтном региону у Европи, гдје је мир само потрошно добро и увијек постоји нова прича o ...

Dear Rabbi Melchior, I remember one symposium that I took part in Austria more than five years ago. Subject of it was also then, especially now very actual-Arab spring. Spring-what a strange word for destruction of who knows how many human destinies. Because, no matter how we look at things-as an attempt of one part of human kind to get freedom from dictator using help of world non official police or if we look at things as attempts of ruler to keep his privileges, result is always the same-people will always get hurt, most likely those innocent ones. And that kind of spring made that flood of people with no way out have to move and look for new horizon in Europe and elsewhere. Coming to this point, I do not think the right question would be: who sentenced them to do it, but: how will we make peace come there? Actually, that should not be a question, but an imperative. But it is not.   Coming from post conflict region in Europe, where peace is just a consumable good and th...