Мир

Драги рабине Мелхиор,

Сјећам се једног симпозијума којем сам присуствовала у Аустрији прије више од пет година. Предмет тога је био и тада, поготово сада веома актуелан- арапско прољеће. Прољеће- како чудна ријеч за уништавање ко зна колико људских судбина. Јер, без обзира на то како гледамо ствари- као покушај да се један дио људске врсте ослободи диктатора уз помоћ неформалне свјетске полиције или ако гледамо ствари као покушај владара да задржи своје привилегије, резултат је увијек исти- људи ће увијек страдати, највјероватније они невини. И такво прољеће је учинило да поплава људи без излаза мора да се сели и тражи нови хоризонт у Европи или другдје. Долазећи до ове тачке, мислим да право питање не би било: ко их је осудио да то учине, већ: шта ћемо учинити да би се успоставио мир тамо гдје га нема? У ствари, то не би требало да буде питање, већ императив. Али није.

Живјећи у пост - конфликтном региону у Европи, гдје је мир само потрошно добро и увијек постоји нова прича o долазећем рату, осјећам емпатију за све оне који су морали да напусте своје домове, државе, континенате, своје парче неба, бјежећи од метака, ко год да их испали. И живјећи у овој лудој стварности, гдје морате да изаберете једну страну, чак иако чињенице говоре да права страна често не постоји када је у питању заштита живота цивила, често се питам да ли је људска врста осуђена на вјечни рат, прокламован толико потребним миром. Рат за мир-каква глупост.

Сјећам се Ваших ријечи из говора у Архусу, да дијалог није средство за спречавање криминала и терора, већ срце наше цивилизације, сврха нашег живота-  са којима се слажем у потпуности, али реалност наставља да нас негира. Знамо да је мир главна тема широм свијета, али ипак, не можемо да га достигнемо, као да је то неки чудни концепт, само ријеч на многим папирима, у свим историјским временима и оним која нису толико историјски! Да ли постоји нешто потребније него дијалог данас, широм свијета, а осјећам да смо сваким даном све више удаљени од њега. Масовни медији су постали гласноговорници некомуницирајућег свијета, гдје можете добити погрешан утисак слушајући праве људе и имају предрасуде према другој страни. Бијело је црно-то је данашњи мото. Може ли мир живјети само на папиру бајки за дјецу? 

Читајући поново о крвавој историји човјечанства -а може ли историја бити другачија него крвава-велики писац као што је Ерих Марија Ремарк ме је подсјетио на чињеницу да су млади људи били позвани да се боре и штите своју земљу, не знајући зашто умире, нити која је сврха тога. Велика мистификација смрти, зар не. Па ипак, то се наставља до данас, са бољим средствима убјеђивања и више новца за добити. Главни лик Ремарковог романа "На западу ништа ново", војник Паул Бојмер, погинуо је на крају романа, непосредно пред крај Првог свјетског рата. Пуштајући да главни лик умре, Ремарк је предвидио будућност свих долазећих ратова, који су збрисали велики број младих људи са ове земље.

Чини се да су млади увијек били најјефтинији када је ријеч о ратовима који немају смисла уопштено гледајући, то јест, они не доводе до трајног рјешења сукоба. И пошто је моје тренутно занимање директно повезано са младим људима, покушавам да им покажем пут који води ка ненасилној стварности. Исто као и Ви, дајући им примјере из стварног живота, говорећи да постоје они свијетли, намјеравам да им дам простора да формирају своје мишљење на основу чињенице да сви људи могу бити добри или лоши, без обзира на њихову националну или вјерску припадност. И нисам сигурна колико добро радим свој посао, али сам сигурна да је мој метод онај прави.  

Желим да Вам захвалим јер сте били један од мојих узора, за мене је то веома важно. Ви сте моја инспирација за посао који радим у области спречавања насилног екстремизма младих.