Непрочитано писмо
Драга докторице, Вјероватно ме се не сјећатe, толико пацијената дође и прође, неки никада не изађу из болничких постеља које никад нису личне, већ опште, за неке предмет сталног сјећања. Прије више од 15 година сам лежала на неурохирургији у Београду, руптура АВМа, скоро па отписана. Вас се сјећам одмах након што сам изашла из стања амнезије. Били сте дивни, онако како је пријало четрнаестогодишњем дјетету које је први пут у животу осјетило шта је то права бол. Миловање по коси, држање за руку... све што у том тренутку треба неком ко не зна шта га је задесило. Преживјех и то и исти удар пола године касније. И многе емотивне који су ме задесили током ових година. Константе диплопије и хемипарезу, хронични бол...тешкоће разних врста које су постале моји савезници. Из Београда те 2003.године понесох три успомене: сјећања на двије младе дјевојке, од којих је једна умрла од рака, а друга је имала завој на глави и тјешила ме док сам имала јаке болове. Њен глас ме је болио, ал...