Непрочитано писмо

Драга докторице,

Вјероватно ме се не сјећатe, толико пацијената дође и прође, неки никада не изађу из болничких постеља које никад нису личне, већ опште, за неке предмет сталног сјећања. 

Прије више од 15 година сам лежала на неурохирургији у Београду, руптура АВМа, скоро па отписана. Вас се сјећам одмах након што сам изашла из стања амнезије. Били сте дивни, онако како је пријало четрнаестогодишњем дјетету које је први пут у животу осјетило шта је то права бол. Миловање по коси, држање за руку... све што у том тренутку треба неком ко не зна шта га је задесило.

Преживјех и то и исти удар пола године касније. И многе емотивне који су ме задесили током ових година. Константе диплопије и хемипарезу, хронични бол...тешкоће разних врста које су постале моји савезници. Из Београда те 2003.године понесох три успомене: сјећања на двије младе дјевојке, од којих је једна умрла од рака, а друга је имала завој на глави и тјешила ме док сам имала јаке болове. Њен глас ме је болио, али га се радо сјећам. Другарице из рата. Трећа успомена је Ваша љубазност. Вама могу да захвалим.

Прије више од три године ми је урађена операција гама ножем. Стабилно је  стање и све иде како треба. Не куцам у дрво :) , битно је да више не пуца. Већ пет година мијењам послове, јер социјалним радом се није лако бавити у  Црној Гори. Тренутно се бавим омладинским радом, али ми је ипак најдраже кад радим са ученицима на тему "Живот са инвалидитетом". Осјећам се најкориснијом.

 Овај период зовем животним оптимизмом!