Misli mladosti

            Da li se zapitate, u žurbi svakodnevnice i brzini ovog prolaznog života, koliko smo zapravo svi mi, iako povezani više nego ikad sredstvima moderne tehnologije, postali usamljeni i gluvi za riječ naših bližnjih, kao i oni za našu? Svoju duhovnost i duševnost smo izgubili na kratkom putu do početka kraja modernog čovjeka bez vrline. Mi ne znamo da saslušamo ni sebe, a ni bližnje: postali smo stijene. Nema dijaloga, nema raz-umijevanja: monolog i autoritarnost su novi vladari. Upravo o ovome nam pripovjeda Đuro Šušnjić u svojoj čuvenoj knjizi „Dijalog i tolerancija“.             Koliko smo mi postali strani jedni drugima i šta nas je natjeralo na to? Naša nova priroda, ovo novo doba? Kako to da je nestalo spontanosti u našem ponašanju i iskrenosti u našem glasu? Savremeni proces rada je od nas napravio žive robote, žive igračke u rukama sadašnjih vlastelina. Dugo radno vrijeme prožeto...

Otvarajući nedavno pristigli imejl sa klinike iz Ciriha, kao i uvijek, srce me je „okinulo“. Ljubazan pozdrav i spasonosna rečenica da je moj ljekar pogledao snimke i da smatra da je sve u redu. Srećna sam.  Idem dalje. Već deceniju živim drugi život u novom, a istom tijelu. Postala sam osoba sa stečenim invaliditetom-kako bi modernom terminologijom mogla nazvati moje nedostatke. To znači da sam izgubila određene funkcije u dva prilično snažna moždana udara. Ali sam u ovoj svojevrsnoj školi, koji će trajati do kraja mog  života, naučila dosta toga-o psihi ljudi, društvenim stereotipima, etiketiranju, prijateljstvu, ljubavi… Postoji par principa koje sam stvorila, mojih aksioma. Prvo: nikad ne poredim sebe sa drugima, niti druge ljude međusobno po bilo kojem kriterijumu osim kada je to logički opravdano. To je nezahvalno, nerijetko nam može dati pogrešne predstave. Ne postoji “bolji”, “ljepši” u mom rečniku-svaki čovjek je individua za sebe i tu je početak i kraj svega...

Живим у еколошкој држави од своје треће године а и даље нисам свјесна тога. Не због чињенице што не схватам значење тог појма већ зато што не препознајем његове карактеристике у својој животној околини.             Велика медијска прашина се подигла око цијеле ситуације у мом родном граду. Такав је тренд у последње вријеме, разни снимци и одлагања „ствари“ добију на публицитету и на крају... пуф-распрше се у дим, који само обични грађани и грађанке морају да удишу. „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“. Код нас је питање: чије нечовјештво? Власти, грађана или и једних и других?             Заборавите на тренутак на све оно што сте могли чути у медијима ових мјесеци. Одрасла сам у Беранама и као и сваки добар лаик могу вам рећи више од квази-експерата којих има више, на сву жалост, од разумних људи. Проблем одлагања отпада у нашој општини није јуче наст...

Mi nemamo standarde na osnovu kojih procjenjujemo stvarnost. Mi dozvoljavamo samo nas da standardizuju na pogrešan način. Poput pokvarene ploče, naši građani ponavljaju istu priču: oni na vrhu piramide pričaju o napretku a svi mi koji se nalazimo niže se približavamo dnu. Šta nas čeka kada stignemo tamo, vidjećemo.             Niko da napiše tekst o potrebama a da odgovara našoj stvarnosti. Individualnim, zajedničkim; o potrebama koje se množe usled nametanja evropskih standarda na sitna primanja najvećeg broja ljudi koji rade a koja nisu dovoljna ni da zadovoljimo fiziološke potrebe kako treba. Da ne pominjem lica čija egzistencija zavisi od primanja socijalne pomoći a čiji je broj veliki. Da bismo znali koliko nam novca treba da preživimo mjesec dana moramo da gledamo likove koji vrše istraživanja koja su stvorena da bi se oblikovalo javno mnjenje. Naš život je ograničen na mjesec dana u ekonomskom smislu. Mjesec dana u kojih...