"Похвала лудости"

Живим у еколошкој држави од своје треће године а и даље нисам свјесна тога. Не због чињенице што не схватам значење тог појма већ зато што не препознајем његове карактеристике у својој животној околини.

            Велика медијска прашина се подигла око цијеле ситуације у мом родном граду. Такав је тренд у последње вријеме, разни снимци и одлагања „ствари“ добију на публицитету и на крају... пуф-распрше се у дим, који само обични грађани и грађанке морају да удишу. „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“. Код нас је питање: чије нечовјештво? Власти, грађана или и једних и других?

            Заборавите на тренутак на све оно што сте могли чути у медијима ових мјесеци. Одрасла сам у Беранама и као и сваки добар лаик могу вам рећи више од квази-експерата којих има више, на сву жалост, од разумних људи. Проблем одлагања отпада у нашој општини није јуче настао-како покушава да се медијски представи, већ датира од кад знам за себе. Деведесетих година се ријешавао, бар што се приградских насеља тиче, тако што су неки мјештани приликом одлагања отпада исти палили или га скупљали у гомиле. Дио отпада су бацали у оближњу ријечицу или Лим.

            Ми, који смо имали ту част да научимо да пливамо у Лиму, знали смо за све опасности које та ријека носи. Поред хладне, планинске воде и брзака, ту је постојао ризик да наиђете на леш неке домаће животиње или љубимца. Шкољке старих аутомобила су биле свугдје.О обичном отпаду да и не говорим-чак је било и необично да не наиђемо на њега. Ми смо тада већ живјели у самопроглашеној еколошкој држави.

            У свом дјетињству сам имала то задовоњство да два пута годишње боравим у дијелу Србије гдје су Аустроугари оставили снажан утицај. Тамо је све урбанизовано; не можеш помоћну просторију да изградиш а да немаш планску документацију-о кућама да се и не говори. Нигдје се не може видјети отпад а једном недељно се канте са отпадом износе испред куће да би се отпад сакупио. Тај ред је снажно утицао на мене и увијек сам се питала шта је то код нас што нас спречава да будемо пријатељи своје животне околине. Добар одговор ми је прије пар мјесеци дала суграђанка која је, из возила у покрету, недалеко од центра града избацила кесу пуну отпада. Небрига. Непоштовање. Незнање. Закон не постоји. Персонализација власти. „Свако сваког зна.“ То ће нас и убити.

  И сад кривица покушава да се наметне људима који покушавају да сачувају своју, у великој мјери већ угрожену, животну средину. Као што бисмо сви ми радили да смо на њиховом мјесту. Људи који су одлучили да баш тамо пошаљу сав отпад и смеће сјевера Црне Горе би се побунили да неко њима под нос гурне туђ отпад. Зашто се једноставно не ставе у позицију тих људи када их осуђују говорећи да је због њих нарушено  здравље града?

Мислим да коментар једног од учесника емисије РТЦГ, која се наводно бавила овим проблемом,  како је овдје неко уложио лични интегритет, говори више од хиљаду ријечи. Игре личног и општег интереса су увијек биле погубне за нас. Сјетите се само приче о изградњи пута ка сјеверу. Неком лику је у прошлости одговарало да магистрала прође баш кроз његово родно мјесто које се налази у кањону Мораче и данас имамо несреће и губљења људских живота. Гдје је ту општа корист? Нема је. И неће је ни бити док постоји једноумље.

И док ходам полу-празним улицама мог градића који нисам запамтила као индустријског гиганта већ као убицу наде, питам се, шта то може промијенити нашу учаурену мисао и отјерати страх? Шта ће нас заштитити од могућноти да нас прогута мрак у потпуности? Нисам баш експерткиња за неки дугорочни план али, за почетак, слободна мисао.