Првак антиратне књижевности

 „Ова књига није нити оптужба нити исповест, а понајмање авантура, јер смрт није авантура за оне који стоје лицем у лице са њом. Овом књигом ћу једноставно покушати да прикажем једну генерацију људи, која и ако је успела да избегне његове гранате, бива уништена ратом. "

„На западу ништа ново“

Паул Бојмер није био један од оних револуционара који мијењају историју, нити је био непослушан војник који „исправља криву Дрину“. Не, он је био један од многих младића који је, након што је био извучен из школске клупе, узео умјесто оловке пушку у руке и убијао непријатеље своје домовине. И био је користан члан заједнице док је то чинио. Али, био је свјестан свог бесмисла ратовања и због тога, за мене, изузетно значајан лик у ратној књижевности. Ви, дакако, не знате ко је био Паул Бојмер.

Дјела писца као што је Ерих Марија Ремарк није препоручљиво читати континуирано у дужим временским интервалима из разлога што можете да замрзите све званичне догме на којима почива ваше формално образовање, а тиме и највећи број идеологија које сте усвојили или које су вам прикачене у пригодним приликама. Али,ако се једном упустите у ту авантуру, предлажем да то урадите темељно. Јер, дјела овог писца вам не могу послужити да бисте се забавили- она вам могу дати увиде за промјену погледа на свијет.

Да сам 1933.године била на мјесту издавача који су 1929. године издали Ремарков најпознатији роман „На западу ништа ново“, била бих много поносна. Нацисти су забранили и палили књигу, јер је говорила истину о рату. И то не ону званичну, већ истину малих, обичних људи, оних који су изнијели рат, погинули или преживјели-сведе се на исто. Једна књига од непуних двеста страница је побијала читаву идеологију, и то и данас чини.

Паул Бојмер, главни лик романа „На западу ништа ново“ је, заправо, био сам писац. Вођен властитим искуством, Ремарк је на један суптилно упечатљив начин описао свакодневницу једног деветнаестогодишњег младића који се нашао у чврстом загрљају рата са својим школским друговима и неколико другара из рата. Ни у ком случају претјерано саркастичан према званичној верзији ратних догађања-херојство и слава- Ремарк ставља своје војнике, глинене голубове, који се захваљујући личним способностима одржавају у животу. Вријеме за њих не постоји, постоје једино пуцњи, рафали, бомбе, бункери и неизвјесни минути.

Сама чињеница да у сред тог ратног лудила Ремарк даје слику војника, критички негативно настројених (могло би се рећи само декларативно критички-али ситуација није дозвољавала да буде другачије) је по себи револуционарна, јер тиме ломи догму о сјецкању човјечанства на нације и допушта једном младићу да доведе у питање цио смисао ратовања самим питањем: а шта он тиме добија? Зашто је послат да се бије против људи које не познаје и да скрнави оно што је неком свето, да ли треба да се осјећа боље што уништава друге људе и гдје је та извјесност да се онима које би требао да штити тиме ништа неће десити? И још много сличних питања се врти у мислима ове младе машине за убијање и његових сабораца у кратким одморима и у тренуцима када сазнају да су им другари погинули током борбе.  

Негдје сам читала да је писац био у недоумици како да заврши роман, да ли да му да оптимистички призвук наде или песимистичку ноту реалности. И, наравно, урадио је то како доликује једном врхунском писцу: Паул Бојмер је погинуо недуго прије завршетка Првог свјетског рата, и то ван фронта. По заслузи, могло би се рећи. Само један од припадника генерације оштећене ратом. Овим песимизмом је, са једне тачке гледишта, предвидио читаву следећу деценију.

Као један од припадника генерације унишене ратом,  Ремарк је сав свој књижевни опус посветио истом. Зато, полако са читањем његових дјела. Фино дозирање је пожељно. У супротном, можете доћи у опасност да вас опече горак укус реалности, за који ауторка овог текста не одговара.