Рат за мир

Да ли сте примјетили: сваки пут када видите двије групе људи који се мрзе, добре су шансе да носе различите врсте шешира. Обратите пажњу-можда је битно.

Џорџ Карлин, комичар

Недавно је била годишњица од почетка сукоба у Украјини. Преко пет хиљада жртава, ако је вјеровати званичним подацима. Кога је још брига за бројке? Да ли се икада у било којем сукобу заиста марило за то колико је људи страдало? Они су ионако били храна за метке, метке које су и једној и другој страин продавали моћници. А ти, стоко, гини за идеје које ти продају.

Нисам ништа читала о овом сочном, новом европском сукобу, преко којег се надгорњавају момци са запада и истока. Информације су саме долазиле, толико да се формира скица. Опробан сценарио многих савремених трагедија. Преко лешева недужних људи, одличан рецепт. Ако посматрамо разлике без политичке позадине, оне су дате природом: као што је и сваки човјек различит, тако се и друштва и државе разликују. И то је чињеница која се, заиста, пропагира у тим мулти култи трендовима. А онда дођу политичари и начисто сјебу све тако што те разлике претворе у „горућа питања“, непремостиве препреке, неразумјевање и нетолеранцију. И све то што се пропагира се гази. Крупни капитал у позадини, лоповлук и манипулације. Мислим да бар ми, са ових простора, можемо да дајемо кратка предавања на ту тему. 

Будући да су се заузеле стране и да се само чека на неки крупнији повод да се започне крупнији рат, као још увјек разумна особа, услед pro et conta утицаја, питам се: зашто? Мислим, чему све то? Може ли један народ да опрости другом то што говоре различитим језицима? Што вјерују у другог бога, имају различите обичаје? Па, то би можда и могли, да није неких рудних богатстава. А неко ће морати да гине за то. Опет ће то бити анонимни младићи и дјевојке, неки за слободу, неки за новац. А ове који иду да се боре за слободу ће пратити мајке, знајући да их можда више неће видјети. Нешто симптоматично за наше културе, мајке сваку другу трећу генерацију рађају за рат. Чисто да пожелиш да не родиш те глинене голубове. Једини рат који бих подржала јесте тај у којем се боре они који га осмисле, започну и командују другима како да га воде. То би био једини рат који бар мало има правде у себи. Све остало је чисти криминал.

Имајући у виду да неки данас у нашој малој клиници толико можда и несвјесно заговарају неке туђе ратове, а све кроз реторику Путин против Запада, зна се да су нас већ предодредили као оне који треба да се сврстају у једну од двије колоне. Као пред шалтером ЗЗЗЦГ. Знаш да ништа нећеш да добијеш, а мораш да си ту. Ја бих вољела да можемо да се покријемо ушима и преспавамо наредних неколико деценија, јер не волим сврставања, груписања, жмурке за велике и јурке-ћушкања. Није занимљиво кад си одрастао, а играш дјечје игре. Све ми то дође као велика игра за велике људе без маште, у којој свака страна извуче дебљи крај, осим Великог брата. 

Зато и данас, после доста година посматрања ове гломазне и мртве политичке утакмице у нас, и даље сам за опцију неутралности у војном смислу, јер мислим да је боље остати чистих и празних, него крвавих и празних руку. Јер, ко би мајкама широм свијета објаснио да су и наше некада плакале из истог разлога? Нико нам не би повјеровао.