Разлике нас понекад спајају

То што живим на најстаријем континенту не сматрам нарочитом предношћу, јер када помислим да су сви већи свјетски сукоби овдје почињали, пожелим да нестанем негдје у прашуми другог континента. Овдје код нас је све превише отворено, зна се ко подгријева и зачињава супу, а и коме се даје покварена, а сви дјелују задовољно и лажу једни друге. Они који представљају државе креирају слику обичних људи у другим државама о њиховим становницима, и то често зна да завара.

Можда је највећи разлог зашто волим окупљања европске омладине тај што ми је тај вид дружења једини начин да видим нешто друго и упознам људе који нису заражени вирусима који владају у нашој малој клиници. Новца за путовања немам, јер живим у држави гдје се сваког мјесеца плете мрежа звана „преживљавање“ и онда упознам неког ко није случај са моје клинике и схватим да има сличности између држава и друштава. Доста, не бисте повјеровали колико, док са потпуним странцима не проведете седам дана у непознатом граду у страној земљи.

Вавилонска кула језика је изузетно занимљива, могу се уочити сличности нашег језика са другим словенским језицима, али и чињеница да смо доста ријечи позајмили из неких страних језика. И то не прија. Сваки језик треба да има своју посебност, копије губе на значају, а од тога сви језици су данас на губитку због најезде енглеске терминолошке надмоћи. Али, тај енглески језик је наше основно оруђе споразумијевања и прва тачка сусрета.  

Мој први савјет за свакога ко намјерава да учествује у будућности у оваквом европском догађају је: предрасуде и стереотипи морају да се оставе по страни. Да се оде тамо само да би се видјело и упознало нешто ново и другачије, па после у тишини и само за себе одбацило или прихватило, треба да буде једини пропратни циљ ових догађаја којима се првенствено требају продубити неке вјештине које посједујемо. То говорим из личног и искустава других људи. Знам и да се мали међудржавни конфликти воде на оваквим догађајима, и то неријетко зна да поквари цијели смисао догађаја, који би требало да нас воде упознавању других култура и бољем упознавању себе.

Ми са Балкана се некако без ријечи можемо препознати. Када представљање прође и када завршимо са збрајањем предрасуда (тако је код мене било при првом међународном сусрету), упуштамо се у упознавање према личним афинитетима и страх полако нестаје. Јер, та зла крв која је текла негдје у окружењу је предодредила све будуће сусрете, чак и нас који имамо 20+ и који немамо никакве везе са тим-али припадамо тој другој групи, и одмах нам се суди. Понекад и бивамо осуђени. 

Заједнички језик (од кога су направили више њих са малим разликама) који несебично дијелимо на оваквим догађајима, иако је званични језик сваког оваквог скупа енглески, код нас као да улива дозу сигурности. Вјештачке разлике које се свакодневно стављају између нас на оваквим догађајима постају смијешне. Природа побјеђује. Из поређења наших друштава која су неминован дио разговора, увиђамо да она болују од готово истих болести: корупција, мафија, криминал, а уз то све оне бољке које тјерају све нас да се полако сушимо а најјачи је непотизам различитог интензитета који нас, обичне смртнике, тјера да очајнички тражимо излаз.

Када смо на недавном тренинг курсу имали задатак да напишемо које нас друштвене појаве спречавају да напредујемо, ја и колега из Италије смо написали готово исто, а да нисмо преписивали једно од другог. Схватити да смо жртве туђих себичних интереса и креација, а у исто вријеме, недовољно одлучни да почнемо са радом на промјени себе како би се промијенило друштво, прва степеница појединачног успјеха.

На оваквим догађајима разлике губе на значају управо из разлога јер није исти друштвени оквир.  Нема времена за њихово вриједновање. Можда би тако могли да посматрамо и живот- превише је шаренила да би се разазнале боје.