Лице љубави

   Када слушам Шербеџијину пјесму "Не дај се Инес", увијек помислим на тебе. Ко зна још колико дуго ћу то радити.
   Питам се, да ли треба да постанем прави чудак, и да вјерујем да постоји нека планета, можда ии неко удаљено мјесто, гдје ће се наше године и генерације срести и приичати, први и последњи пут једнаке. Вољела бих да постоји... али...не, машта је ипак боља.
   Постоји нешто у твом погледу, што ми украде дио срца- а не знам ни зашто, кад си ти само моја највећа интелектуална љубав. Само. И доста је.
   Зашто вјерујем у хипотезу да се срце краде особама само погледом, али оним правим. А за сваког од нас је тај поглед другачији.
   Ипак... На улици, у шетњи, тржници... ма било гдје. Вољела бих да те бар једна слична мени подсјети на ме. "Пуста жеља".

Написано након сусрета у ЦНП-у, након представе "Злочин и казна" :)

Comments

Popular posts from this blog

Ментално здравље

Непрочитано писмо