Misli mladosti

Прошао је Међународни дан младих уз пригодне манифестације и поруке званичника које су, као и увијек, биле пуне охрабрујућих и подстицајних ријечи упућених овој, рекла бих, групи која није у завидном положају. Све је то лијепо, све по протоколу, али, да ли се неко запитао: шта млади желе? Код нас, овај дио популације, који се бори са мноштвом психосоцијалних промјена у најбурнијем периоду живота, када као индивидуе покушавају да се пронађу и изграде мноштво ставова је незаштићен од стране оних који би требало да воде ову државу и највећи број њих жели да се запосли у некој од држава гдје се за посао добија плата довољна за пристојан живот. Нема те политике која је била у корист младих последњих двадесет година. Припадам оним генерацијама које нису имале опцију да се запосле у некој фабрици након средњошколског образовања и тамо имају редовну плату и све што је одликовало тадашњу државу социјалне правде. Можда је она била утопија, али не знам како бисмо требали назвати ову? Је

Mladost predlaže, starost odlaže, sredina izvršava.                                                                     Kineska poslovica [1]    Uvijek kada u poslu naiđem na prisvojni pridjev “omladinski/omladinska” a to je svakodnevno, jer se bavim omladinskom politikom na lokalnom nivou, asocira me prvenstveno na omlad. Omlad kao mladu biljku, koju ljudi sa pažnjom gaje i pomažu joj da ojača i izraste i nastavi da živi u skladu sa prirodom. Zato je i omladina, kojoj ja već ove godine moram reći zbogom jer napuštam tu starosnu grupu, presudna za pravilan razvoj svakog društva i njegov opstanak. Iz ovog razloga mi je izuzetno drago što imam priliku da učestvujem u razvoju omladinske politike na lokalnom i državnom nivou.      Omladinska politika je okvir i kostur za naša nastojanja da mladim ljudima stvorimo šanse da prošire svoje vidike i iskoriste svoje potencijale. Tek kroz omladinski aktivizam, koji je svojevrsni organon za ostvarivanje zamisli i ciljeva različitih akte

Kada uzmete nečiji stari dnevnik i pročitate nekoliko redova, ako zaista znate tu osobu, možete vidjeti razliku. Ali moja transformacija, usled dva moždana udara i daljih promjena kao rezultat toga, bila je veoma brza i neizbježna. Ipak, skoro nevidljiva. Umirala sam iznutra i nisam bila svjesna toga. Htjela sam da umrem i jednostavnost toga je bila zastrašujuća. U jednom periodu mog života uopšte nisam mogla da koristim desnu ruku. Tako je moja porodica pisala u moje ime, pomažući mi da se obučem, da jedem, vodila me na fizikalnu rehabilitaciju. Tretman u banji mi je mnogo pomogao. Psihološki tretman takođe. Ali najveći dio posla koji je uslijedio posle oluje morala sam da uradim sama. To je bilo srceparajuće, izazovno i teško u mnogim trenucima. To je bio najznačajniji posao u mom životu, još uvijek jeste, lista stvari koje treba   uraditi. Morala sam sve da uradim od nule. Mrzjela, ali uradila sam. Naučila sam da ponovo jedem desnom rukom. Naučila sam da ponovo pišem desnom ruk

Ponedeljak, 2.9.2002 . Dragi dnevniče, Danas je počela školska godina i sve druge stvari od   danas postaju nevažne. Važna je samo škola. Malo sam oklijevala da ti pišem jer znam kakvo je njuškalo moj brat. Prvi put sam iscijepala par stranica, iz straha, ali sad neću. Dajana se zaljubila u Aleksandra, a po njenoj priči i Mia. A jeste pomalo sladak. Moram ti reći, Martin mi je tako sladak. Moram da saznam da li je još uvijek zaljubljen u mene. Anđeo ima neku užasnu frizuru, a priča se da moj mentor ide u vojsku. Šta ću ja bez njega!!! Volim te! Tvoja Maki Nedelja, 1.12.2002. Dragi dnevniče, Prvi decembar! Još mjesec dana pa Nova godina. Ah, jedva čekam. Ali za tih mjesec dana imaću milijardu pismenih i kontrolnih zadataka. U srijedu pismeni zadatak iz fizike. Malo sam uplašena, jer će to biti pravi test prije takmičenja. Trenutno kod nas sjede jedna baka iz komšiluka i majka. Ja se ponekad baš pitam zašto nikad ne spominjem rođake i porodicu? Vjerovatno zato što ne žel

  "Тачке се не могу повезати гледајући унапр иј ед, оне се могу повезати само гледајући уназад. Зато, да би се тачке у вашој будуц ћ ности на неки начин повезале – потребно је вјере." Стиве Џ обс Овај цитат звучи тако инспиративно када су у питању циљеви каријере и животне тежње. Али, са становишта жртве можданог удара, то је стање ума. Моје “тачке” нису биле у мојим рукама у једном тренутку у мом животу; али током година направила сам их својим савезницима, једноставно одлучивши да не одустанем од себе. Свако од нас који имамо неки неуролошки поремећај треба да пронађе чаробну формулу, држи се правила и пронађи мирну луку. Није могуће направити листу за сваки дан. Покушала сам то учинити много, много пута откако сам стекла инвалидитет. Мој мозак функционише на свој начин и никада нисмо постигли договор или најбољи модел понашања! За писање ових редова требало ми је неколико вечери, упркос инспирацији, јер ми је главобоља ослабила концентрацију. Али успјела сам.

When you take someone’s old diary and read some lines, if you really know the person, you can see the difference. But my transformation, due to two strokes and further changes as its result, was very fast and inevitable. Yet, almost invisible. I was dying from the inside and was not aware of it. I wanted to die and simplicity of it was terrifying. One period of my life I could not use my right arm at all. So my family was writing on my behalf, helping me to put clothes on, eat, taking me to physical rehabilitation. Spa treatment helped me a lot. Psychological treatment too. But most of the job that came after the storm I had to do on my own. It was heartbreaking, challenging, and hard at many moments. It was most important job in my life, still is, a to-do list. Had to do all from scratch. Hated it, but did it. Learned to eat with my right arm again. Learned to write with my right arm again, but had to quit it because I was too slow when I came back to regular school. Became natur