Сјећања на тешке дане ти могу освијетлити пут

 "Тачке се не могу повезати гледајући унапријед, оне се могу повезати само гледајући уназад. Зато, да би се тачке у вашој будуцћности на неки начин повезале – потребно је вјере." Стиве Џобс

Овај цитат звучи тако инспиративно када су у питању циљеви каријере и животне тежње. Али, са становишта жртве можданог удара, то је стање ума.

Моје “тачке” нису биле у мојим рукама у једном тренутку у мом животу; али током година направила сам их својим савезницима, једноставно одлучивши да не одустанем од себе. Свако од нас који имамо неки неуролошки поремећај треба да пронађе чаробну формулу, држи се правила и пронађи мирну луку.

Није могуће направити листу за сваки дан. Покушала сам то учинити много, много пута откако сам стекла инвалидитет. Мој мозак функционише на свој начин и никада нисмо постигли договор или најбољи модел понашања! За писање ових редова требало ми је неколико вечери, упркос инспирацији, јер ми је главобоља ослабила концентрацију. Али успјела сам.

Укратко, инвалидитет сам стекла као ученица средње школе, прије више од 15 година. Био је то најтежи период мог живота пошто се моја хронична болест погоршала, и била сам близу смрти. Али живот ми је дао другу шансу. Морала сам прекинуту школовање на годину и по дана, настављајући своје школовање са друге полазне тачке: двоструке слике, узимање јаких љекова и хемипареза су били само дио проблема. Мој неуролошки “рам” је био уништен и никада се неће поправити. Хронични бол постао је мој стални “пријатељ”, мој неизбежни ђаво. Морала сам да прихватим да више никада нећу нормално ходати, користити своју десну руку нормално, или имати нормалан вид. То су чињенице које ја више не поричем. Успела сам да прихватим себе у новом свијетлу уз велику помоћ мојих драгих психолога и других професионалаца, и наравно моје породице и пријатеља.

Писање овог текста за мене и није толико тешко сада, али достићи овај ниво је представљало велики изазов. Као што сам негдје прочитала: Да би разумео другу особу, мораш пливати у истим водама које су их утопиле. Због тога, покушаћу да вас вратим у то вријеме када је мој живот почео да се тресе.

Ово је слика мог старог дневника који сам почела да пишем мање од годину дана прије можданог удара. Одатле ћу подијелити са Вама неке дјелове из типичног тинејџерског живота , након тога даћу Вам увид у дјелове свог живота након мог првог и другог можданог удара. То није исти живот, нити сам ја иста особа.