Samostalni život kao prosvetljenje

Jednom davno moja stvarnost se urušila. U to vreme, bila sam usamljena, nisam mogla da shvatim kako je moguće da ne mogu da se uklopim u tzv. normalan svet. Prolazila sam kroz najgori period mog života. Društvo me je odbacilo nakon što sam postala osoba sa stečenim invaliditetom i osudilo me na najgoru kaznu – usamljenost. Bile su potrebne godine da shvatim da ja ne bi ni trebalo da se uklopim u tzv.  normalno društvo, jer bez mene kao osobe sa invaliditetom to i nije normalno društvo. Pre svega biti različit od drugih. To je jedan od mojih motoa.

Kada živite u Crnoj Gori, koja, uopšteno govoreći, još uvek nije država sa jakom i efikasnom politikom u oblasti invalidnosti (u teoriji radimo sve bolje i bolje, ali, kada je reč o praksi, onda baš i nismo tako dobri), jedino što je potrebno da učinite je da odaberete u kojoj stvarnosti bi trebalo da živite: u onoj koja vam je nametnuta društvenim normama tzv. normalnog društva – punoj stereotipa i predrasuda prema manjinama, ili možete izaći iz tog okvira i svojim ličnim primerom stvoriti stvarnost koja će urušiti norme i pokazati da postoje i drugi oblici života prema sopstvenim pravilima, ali uz adekvatnu podršku društva. To je moja vizija samostalnog života, koju istinski primenjujem.

Bile su mi potrebne godine da shvatim da moj invaliditet nije nešto čega bi trebalo da se stidim i, s obzirom da je crnogorsko društvo i dalje patrijarhalno, sa snažnim medicinskim modelom u pristupu invalidnosti, uključujući i stereotipe i predrasude kao deo toga, ja sam odlučila da budem iskrena u pogledu mojih osećanja i iskustava i svega što preživljavam od kada sam izgubila privilegovani status osobe bez invaliditeta. Jer to jeste privilegovan status. I više mi ne nedostaje toliko i upravo u tom pravcu život treba da ide. Pošto sam osetila i razumela drugu stranu medalje, mogu bez ikakve sumnje da kažem da sam potpunija kao individua i sposobna sam da shvatim one koji su odbačeni u stranu samo zato što nisu slični većini. Različiti. Ponekad čudni na osnovu neke svoje karakteristike. Možda ljuti na sudbinu. Ali ipak ljudi, i to oni koji često mnogo bolje razumeju moje potrebe od onih koji nisu “u našoj koži”. Tako da mogu da kažem da vidim obe strane (dobro, vidim duplo, tako da je to na neki način normalno za mene – samo se šalim) i mogu reći da je strah, u mnogim slučajevima, razlog zbog kojeg nas osobe bez invaliditeta ne prihvataju. Jer se plaše da, na neki čudan način, oni mogu da postanu slični nama. Jer su shvatili da je invaliditet nešto što bi moglo da se dogodi i njima, ako slušaju naše priče. A oni nemaju dovoljno snage da se nose sa tim. Pustite ih. Ali uvek ispričajte svoju priču. To je važno, to je jedinstveno, to ste vi.

Samostalni život nije lako izvodljiv zadatak, ali je u životu bilo koje manjinske grupe, u životu osoba sa invaliditetom od ključnog značaja. To nije samo pravo propisano Konvencijom i drugim zakonima, to je želja koja je starija od spremnosti vlada. I baš me briga ako sve četiri dame ovog jutra bulje u mene kao da sam čudovište samo zato što ne hodam pravilno, ili moje ruke ili oči izgledaju čudno – to je njihovo nepoznavanje činjenice da postoje razlike. I svi ljudi bi trebalo da se suoče sa tim.

Dakle, nastavite da hodate na svoj način, ili koristeći svoja invalidska kolica, štap ili bilo koje sredstvo koje može da bude od pomoći vama ili vašem personalnom asistentu da biste vi funkcionisali. Jer bitka za samostalni život tek je počela. Govorite, hodajte, vozite se ili koristite štap i držite se svog zadatka. I ne sudite, ispričate svoju priču bez oklevanja.