Misli mladosti

“Pa, kako se ono kaže, moraš nešto da radiš. I onda radiš bilo šta. To ti je mudrost robova.” Erih Marija Remark Sre ćan 1.maj, međunarodni praznik rada-kako sado-mazohistički zvuči ova krilatica po pitanju ostvarivanja radničkih prava u Crnoj Gori. I svake godine smo prisiljeni da slušamo toliko hvalospjeva u državi u kojoj dobar dio građana i građanki radno sposobnih se redovno javlja na Biro rada umjesto da se jave na posao.              Danas smo usmjereni da stvari posmatramo tako da nam je više bitan kvantitet nego kvalitet. Kvantitet novca koji nemamo nego kvalitet onoga što možemo kupiti novcem koji imamo a kojeg je svakim danom sve manje. Mi smo razbijena banda koju vode ljudi sposobni samo za pretvaranje prividnog kvaliteta u prividni kvantitet-svoje ofucane politike u broj osvojenih glasova na izborima.             Cijena potrošačke korpe. Prosječna...

То што живим на најстаријем континенту не сматрам нарочитом предношћу, јер када помислим да су сви већи свјетски сукоби овдје почињали, пожелим да нестанем негдје у прашуми другог континента. Овдје код нас је све превише отворено, зна се ко подгријева и зачињава супу, а и коме се даје покварена, а сви дјелују задовољно и лажу једни друге. Они који представљају државе креирају слику обичних људи у другим државама о њиховим становницима, и то често зна да завара. Можда је највећи разлог зашто волим окупљања европске омладине тај што ми је тај вид дружења једини начин да видим нешто друго и упознам људе који нису заражени вирусима који владају у нашој малој клиници. Новца за путовања немам, јер живим у држави гдје се сваког мјесеца плете мрежа звана „преживљавање“ и онда упознам неког ко није случај са моје клинике и схватим да има сличности између држава и друштава. Доста, не бисте повјеровали колико, док са потпуним странцима не проведете седам дана у непознатом граду у страној зем...

Да ли сте примјетили: сваки пут када видите двије групе људи који се мрзе, добре су шансе да носе различите врсте шешира. Обратите пажњу-можда је битно. Џорџ Карлин, комичар Недавно је била годишњица од почетка сукоба у Украјини. Преко пет хиљада жртава, ако је вјеровати званичним подацима. Кога је још брига за бројке? Да ли се икада у било којем сукобу заиста марило за то колико је људи страдало? Они су ионако били храна за метке, метке које су и једној и другој страин продавали моћници. А ти, стоко, гини за идеје које ти продају. Нисам ништа читала о овом сочном, новом европском сукобу, преко којег се надгорњавају момци са запада и истока. Информације су саме долазиле, толико да се формира скица. Опробан сценарио многих савремених трагедија. Преко лешева недужних људи, одличан рецепт. Ако посматрамо разлике без политичке позадине, оне су дате природом: као што је и сваки човјек различит, тако се и друштва и државе разликују. И то је чињеница која се, заиста, пропагира у тим...

  „Ова књига није нити оптужба нити исповест, а понајмање авантура, јер смрт није авантура за оне који стоје лицем у лице са њом. Овом књигом ћу једноставно покушати да прикажем једну генерацију људи, која и ако је успела да избегне његове гранате, бива уништена ратом. " „На западу ништа ново“ Паул Бојмер није био један од оних револуционара који мијењају историју, нити је био непослушан војник који „исправља криву Дрину“. Не, он је био један од многих младића који је, након што је био извучен из школске клупе, узео умјесто оловке пушку у руке и убијао непријатеље своје домовине. И био је користан члан заједнице док је то чинио. Али, био је свјестан свог бесмисла ратовања и због тога, за мене, изузетно значајан лик у ратној књижевности. Ви, дакако, не знате ко је био Паул Бојмер. Дјела писца као што је Ерих Марија Ремарк није препоручљиво читати континуирано у дужим временским интервалима из разлога што можете да замрзите све званичне догме на којима почива ваше формално...

  Знам да би најбоље рјешење за све наше проблеме било да се иселимо из наше мале клинике и населимо неки градић у некој срећној држави, у којој Устав и закони заиста важе и морали би да буду поштовани. Или, још боље, да на чело државе дође неки странац са чврстом руком. Ми смо мали, не постоје двије особе које немају бар једног заједничког познаника/цу, и та персонализација свега нас је дјелимично довела до овога што имамо сад-сплачине. Поред чињенице да су ликови из најдуже приказиванијег цртаћа Црногорска политичка сцена продали све што су могли, ми и прије тога а и сад, свјесно или несвјесно, саботирамо оно што се зове Црна Гора. Како? Постоји ли бар један ваш познаник који је „крао“ струју? Онако, дискретно, бар толико да су знали сви сусједи плус један електричар који му је то омогућио да ради? Можда сте то били и ви. Сада долази до изражаја онај добро нам познат синдром тужибабе, та погрешно нам културолошки прилијепљена могућност етикетирања. Код нас, уколико бисте пр...

Zdravlje je stanje potpunog tjelesnog, duševnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i iznemoglosti. Definicija zdravlja SZO Čitajući ovu, prije svega, holističku definiciju zdravlja po prvi put prije nekoliko godina, konstatovala sam da je veoma mali broj ljudi koji poznajem zaista zdravih, ako uzimamo kriterije iz gore navedene definicije. Naročito tzv. socijalno blagostanje, jer mi se čini da je to prvo na listi stvari koje trebaju ovom društvu. A iz njega djelimično vodi porijeklo i duševno blagostanje (samo prelistajte udžbenike u kojima se objašnjavaju socijalne devijacije i biće vam jasno zašto se nekima čini da smo na pogrešnom putu).  Ali ovaj prvi kriterij-tjelesno blagostanje, koji je moj najveći nedostatak i koji mi je u isto vrijeme objasnio mnoge druge životne probleme, vidim kao istinskog učitelja. I smatram da je najbolji put kada se taj nedostatak prihvati kao sastavni dio jedino tijela, ali ne i psihe (kada prođu sve krize). A p...

Tek nakon završene posjete Centru 1. jun shvatila sam da okrutna igra života svako ljudsko biće na ovoj planeti daruje ili kazni bar jednom od dvije mogućnosti: pomoći ili biti taj koji prima pomoć. Da bih to uvidjela, trebalo je da vidim mališane koji borave u već pomenutom Centru, od kojih neki od njih nisu ni svjesni napora koji  svakodnevno ulaže osoblje ovog centra da bi im život učinilo što „normalnijim“. Ovdje bih se osvrnula na staru zagonetku: šta je to normalnost, koje su njene karakteristike i pojavni oblici? Nužno preskačući svu priču kliničke i socijalne psihijatrije i socijalne patologije, daću jedan zdravorazumski sud: normalno je ono što ne škodi drugima i sebi u mjeri u kojoj je to u skladu sa društvenim očekivanjima. Zato smatram da je posao ovog Centra od izuzetne važnosti za cjelokupno naše društvo. Djeca koju smo mogli vidjeti tamo su pravi zarobljenici vječite igre dobra i zla, sreće i nesreće, radosti i tuge. Najveći broj nas nikad neće uspjeti da razum...