Kritika

U ime naroda i pravde

Čitajući neke od tekstova koje sam napisala prethodnih godina, neupućeni čitalac bi mogao da pomisli da sam jedna kritički nastrojena individua protiv djelovanja većine političkih činilaca u društvu. Možda bi bio u pravu, ali jedino ukoliko bi pod kritikom smatrao ono što smatram i ja: jednim iskustveno izgrađenim skupom pojmova, sudova i zaključaka, koji mogu biti pozitivni i/ili negativni. Jedinu pravu kritiku društva mogu dati ljudi koji žive u njemu i dišu njegovim plućima, ali bez predrasuda ni prema čemu.

Mnogo nas toga može spriječiti od sagledavanje stvarnosti onakvom kakva jeste. Od one utopijske „biće bolje“ do  optužujućeg „đe ćeš protiv svoje države“ se kreću nijansirane zamke. Država nije isto što i vlast, samo što se kod nas stavlja znak jednakosti. Državom ne bi trebalo da se smatra grupa ljudi koja donosi odluke, ali tako obično biva. Ovom prilikom želim, bez generalizacije, da  pišem o nekim ljudima kojima te nijansirane zamke i vlast dozvoljavaju da ne obavljaju svoj posao kako treba. O (ne)profesionalcima.  

Oni nose bijele mantile koji simbolizuje sterilnost. Zahtjevna profesija i društveno cijenjena u svakom pogledu, jer se život i dalje veoma cijeni (ne i način i standard istog). Školovali su se (bar ranije) dugo i nikad se ne postavlja pitanje stručnosti kada dobiju diplomu, jer su dobili dozvolu da se brinu o zdravlju nacije. Zavisno od “narkomanskih” kriza državnog finansijskog sistema, i ova profesija ispašta. Tako danas, u javnim zdravstvenim ustanovama, rade ljekari/ke opšte prakse sa prosječnom platom od circa 500 evra, koja se uvećava zavisno od broja pacijenata i drugih faktora. Ni ljekari specijalisti nisu naročito bolji, od circa 500 evra pa se uvećava brojem intervencija, dežurstava itd. Imamo medicinsko osoblje srednje stručne spreme koje svojim platicama ne može da popuni ni pola Monstatove potrošačke korpe(da ne pominjem njihove!) na mjesečnom nivou. I tako harmonična atmosfera dočeka pacijente/kinje koji ne odlaze u ustanove zdravstvene zaštite zato što im je dosadno, već zato što moraju. I tu nerijetko dobiju porciju: neljubaznosti, potcjenjivanja, neprofesionalizma, a ponekad i korupcije. Mada se neke medicinske sestre zadovolje nekim sitnicama, jer znaju da više ne mogu dobiti, neki ljekari/ke traže više od parfema-jednostavno vole šuškavi papir pun vrijednosti, ali bez morala. I onda shvatiš da nismo krivi mi koji trebamo njihove usluge, pa da ni dijelom nisu krivi oni koji i pored godina učenja ne mogu na pravi način da zadovolje svoje potrebe, već da tzv. zdravstveni sistem jednostavno ne funkcionise kako treba.

Prošle godine me je neprijatno iznenadila činjenica da za bar pet porođaja za koje sam saznala da nisu izvedeni kako treba propustima osoblja niko nije odgovarao niti se o tome razmišlja. Jedna mlada žena mi je pričala kako je sigurna da smrt jedne njene bebe, a invaliditet druge nije slučajna stvar i nabrajala mi sve propuste osoblja. Pobunite se-rekla sam-to je ono što savjetujem svima. A onda je, spustivši glas, rekla da  su bili bolji prema njoj kada su saznali da joj je rođak tamo neki glavešina. Da, klasika priča u našoj maloj klinici. Možda bi bilo bolje da na početku kažu da veću šansu za uspješan porođaj imaju trudnice “sa vezom”, pa da se izvrši kategorizacija i različit metod vođenja trudnoće. 

Na pitanje moje prijateljice gdje se nalazimo, odgovaram da se približavamo ulici Svetozara Markovića. I, u šali, dodajem da će se ta ulica u budućnosti zvati ul. Svetozara Marovića. Kad se već krenulo u tom duhu ubacivanja slova u naš jezik, mogli bismo da izbacimo slovo K. jer, najproblematičnije riječi u našem društvu počinju tim slovom: korupcija, kriminal, krađa. Možda se nešto promjeni time. Možda kradljivci postanu radljivci i nestane moje kritike.